Данашњи датум, 9. октобар уписан је великим словима у историју српске књижевности као дан када је 1892. године рођен једини српски нобеловац Иво Андрић.
У Матици рођених цркве Светог Ивана Крститеља у Травнику, под редним бројем 70, стоји да је 9. октобра 1892. године рођен Иван, син Антуна Андрића, подворника и Катарине Андрић, рођене Пејић. Будући велики српски писац родио се у Травнику стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрићеви родитељи били су Сарајлије, очева породица деценијама је била везана за овај град у којем се традиционално бавила кујунџијским занатом.
Многи пишчеви преци и рођаци, укључујући и све његове стричеве, подлегли су младости од туберкулозе, а сам Андрић без оца је остао као двогодишњи дијечак. Суочавајући се са беспарицом, Катарина Андрић свога јединца даје на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшик у Вишеград.
У вријеме када је мајка Катарина, Андрића довела у Вишеград, град на обалама Рзава и Дрине био је мала погранична штација са око 1500 становника.
Ана Андрић, односно удато Матковшик, имала је тада 34 године и од цијеле своје породице једина је доживела некакву старост и од свих њих, једина се за то вријеме највише уздигла на друштвеној љествици. Удала је са аустријског наредника Ивана Матковшика који је дошао у БиХ са окупацијом као аустријски кадар из Пољске. Ана је са њим дошла у Вишеград гдје је Иван Матковшик био постављен за шефа пограничне жандармеријске станице која је покривала граничну област: Горажде, Вишеград, Рогатицу.
„Ја сам први пут прогледао пред тим мостом на Дрини. Прозор моје собе на другој обали гледао је на овај величанствени мост Мехмед паше Соколовића пред којим сам у детињству увек застајао идући у школу. И док су се моји другови играли крај реке , ја сам ту на средини моста, на каменој клупи-сфи, како је зову, волео сатима да слушам причања старих људи…“ говорио је касније Иво Андрић.
Посебно мјесто у Андрићевом дјетињству имала је Ајкуна Хрељић која је радила у кући Ивана и Ане Матковшик. Ајкуна Хрељић је од своје седме године почела служити по кућама. Удала се у 14-ој години за, живјела близу 100 година и била је последњи свједок Андрићевог раног дјетињства. Иза Ајкуне остало је неколико прича о дјечаку Иви тачније „њеном Иви“ како га је она звала.
„У то време када је сиромаштво чамило пред свачијим прагом, чиновници су могли да држе понеку жену-послужника у кући. Тако је код нас дошла Ајкуна. Кад сам пошао у школу, њена је дужност била да ме одводи и доводи, тј. да ме преводи преко моста и враћа назад. Сећам се: знао сам се често истргнути из њених руку и јурнути за дечацима. Ајкуна би престрашено трчала за мном вичући: Ма стани шејтане један, куда ћеш, рећи ћу ја тетку шта радиш, немој мислити да нећу“ записао је Андрић у својим сјећањима на вишеградско дјетињство.
Иво се у Вишеграду дружио са дјецом из своје махале. На великим мерајама-Бикавцу, Мајдану и уз Дрину, ишао је уз осталу дјецу да се игра зврка, клиса, хармана, ораса, крајцаре, дјечијих игара које су са краја 19 вијека биле главна раскош дјеце у касаби.
У граду који ће, више него иједно друго мјесто, обиљежити његово стваралаштво, гледајући свакодневно витке стубове на Дрини ћуприје, Андрић 1903. године завршава основну школу. Те јесени, након распуста од хрватског друштва „Напредак“ добио је стипендију у износу од 200 круна годишње, те је са том свотом прешао у Сарајево код мајке како би се уписао на Велику сарајевску гимназију. Међутим, Вишеград ће заувјек остати урезан у Андрићу, вјерно ће му се враћати током ферија па чак и касније кад започне своју дипломатску каријеру.
Иван Матковшик који је радио као благајник у предузећу „Варда“, умро је 1924. године у 72 години. Само три године касније умрла му је и тетка Ана у 67 години. Сахрањени су у католичком гробљу у Вишеграду, гдје се и дан данас налазе њихови споменици.
Њиховом смрћу прекинут је и сваки даљи разлог Андрићевих љетњих посјета Вишеграду. У град свог дјетињства Андрић ће се вратити двије и по деценије касније и још по неки пут након што је већ постао славни писац и нобеловац.
Дан када је рођен, Вишеграђани не заборављају па је тако и ове године положено цвијеће на његове споменике код моста Мехмед паше Соколовића и у Андрићграду,а пригодним програмом овај датум обиљежиће и Народна библиотека и Културни центар који носе пишчево име.
М.Кусмук